obale dobre vode

with 1 Kommentar
Miloš Živanović ◄

Link zur deutschen Übersetzung

1.

Ne živim u zemlji koja me dočekala
blanko dozvolom za opštenje i naseljavanje,
odselio sam tako što je zemlja nestala.
Izgubila je puno krvi, ali veći deo su našli,
presuli u rezerve za pokrštavanje.
Ljudi je tu sad mnogo, nekih drugih sujezičnika,
dok se istorija dešavala, ostavljali su je na miru
samohranu, da kašlje kosti pilećih suglasnika.
I tramvaja je tu mnogo i drugačiji su, klizaju
puni kao cirkularna blagovest pobednika niz šine.
Trupla prošlosti ne smrde jer novac mirisa nema,
duh iz boce pripadnosti je vonj jučerašnjeg ručka
preštampanog iz potrošenog u veće,
sa rokom trajanja isteklim pre jedne generacije.
Kružna žurba, kolizije vozila, sudari boja,
ima puno struje, informacija i vode u rekama,
novi ljudi se možda dobro voze i odlaze dalje,
liči na plan, ne znam, kunem se, ja nisam ovde,
broj pristupačnih suseda koji su me zaboravili
iznosi čitav jedan iseljenički kvartir,
a i ja se njih jedva ponekad internirano setim;
možda u dahu odmora, posle odrona hroptanja sa usana
kad smo umeli da izgovorimo tek poneki samoglasnik
– u tom odmoru sećanja su bila bezopasna,
onda sirena ili zvono, sve bezbolno ostade zaključano
u hijatusu između kreveta i zida.

Prisetim se kako su raskrečena poratna leta,
nek svršena istorija cveta u drugim ljudima.
Negde se za tugu ne zna.
Dete zna da će ubrzo postati nešto gore,
neizvesno kako-koliko drže mu vrelu glavu
i brižne mikrologije sve jasnije najavljuju selidbu,
verovatan pokret, meru za vreme i daljine.
U dugačkoj zgradi pored auto-puta, sa licem
od saća prozora-ekrana, živeli su davno
moji mladi roditelji, ako nisam sve sanjao.
Ne znam na kakvim titanskim temeljima traje
horizontalni neboder-brut, školska diorama
složena od kolekcionarskog seta dečjih kockica,
položena uz pistu zakrčenu pogibeljnim brzinama
kao panoramska spavaonica na ivici aerodroma
za uživanje nagluvih i bogatih gostiju fetišista,
ali kad projuriš ispod, lice sunca se prikaže
u svim sivim ekranima zaobljenih okvira,
žuriš na let, u odlazak, od odsjaja zasuzi oko.

Posle takvih prozora, televizija se gleda
tek na mahove, iz begunčeve radoznalosti,
u raščupanim gnezdima iznajmljenih soba.
Pre nego što legne nem, mora čovek da govori
i čuje, makar slušao punjeni glas spikera
i odgovarao čitanjem naglas, na suvo, u ekran.
Svaka afektirana ili podvučena reč je poternica,
razglednica sa najlepšim željama, od kuće, odavde,
otud, tamo gde na svakom uglu stražari kotur
izmeta ili zmije.
Tako persona bez drame, kad dosegne trenutak
da su gubitak, rastojanja i žalost narasli
kao porez koji više ne može da se plati
i dane treba krišom nositi kroz strano vreme,
počne da prezire uporne zamahe
protiv stihije kontra-evolucije, zatvara se
u zaseban razred, u perspektivu sna
podeljenu s užurbanim putnicima sa istoka,
koje će se držati do kraja tih svojih dana.

Na srećan dan, kao da se život može
ispraviti iz progona pogrešnih savijanja,
kao istegnutu košulju žalosti
preveliku za skupljeno stvorenje, laički svlači
kišni mantil odurnog stranca, izlazi na peron
s kog mnogi neslični poteku železnim tetivama
i neko decenijama očajnički lupa čekićem.
Rashodovani hoplit lige za boj protiv turizma,
zateže preko pragova strunu tačne udaljenosti
od nacrtanog utočišta na pocinkovanoj obali,
u tom neobjašnjivom plavetnilu
pred kamenom na koji će se iskrcati.
Gde od sečiva svetlosti vidi karijatide
u stenovitoj kaskadi planine, među jelama,
i ljubi mumificirane ruke Orestove dadilje,
poplavele od batina i ležanja u plićaku,
daje joj da šakom iz zaraženog mu tkiva pročita
za kakvim to dragocenim stopalima ide,
stazom skrivenom u moru tuđih otisaka.
Zamišlja da natekle korake spušta
na još uvek oštro ocrtane tragove.
Nikada s manje uzdržanosti nije besciljni putnik
počeo uzaludniji obred prizivanja blizine.

2.

Nisam odrastao u zgradi na kojoj rastu statue,
na mojoj staroj kući stajale su izdužene
neprecizno prerasle vaze ili male amfore, grupisane
u senke dve niše kao oštrim mrazom osute fasade,
oblikom su najavljivale glatku površinu flaše i leda,
ali privržena repeticija prihvatanja tih krivina
uvek iznova nalazila je nervoznu naježenost oklopa
ostatka zida, ispod dva prozora sa starovremskim
duplim krilima, čvrsto zagitovanih stakala i masnih
belih okvira, sedefastih tamo gde nisu ljuspavi,
levo i desno od dva napukla sliva stepenica
do visokog trema pred vratima, simetrije detinjstva,
mehanika sećanja.
Verovao sam da ispod debelih podnih dasaka
počiva moćna žena, graditeljka i prva vlasnica,
ona koja čuva značenje amfora pod prozorima.
Ujutro znam da u zidove je spremila otrov,
promišljena investicija prosijava
umnoženom kamatom smisla,
pristiglom posle dugoročnog ćutanja.

U selidbama štrčim iz sanduka.
Kraj natrulog leta, jedno doba među dobima,
uselio me u zgradu na kojoj je izrastao par
okasnelih a razlupanih bidermajer heruvima
što će nemi sasvim procvetati padom u jesen.
Sipali su iz vrčeva misterioznu tečnost u prazno,
bilo bi lako poturiti zdelu od ruku kroz prozor
pod krivom limenom linijom ulegnutog krova,
plesnivog jedra slomljene kičme što skuplja kišnicu
da kao rastvoreno mastilo siva kaplje u plafone,
kroz otkrivene kapilare ulazi u zidove, razliva se
u modrice kažnjenog enterijera, prevelikog
da bi se ikad osušio ili zagrejao. Pokisla soba
tresla se gripozna i pljuskali su bucmasti polivači
od nevidljivog akceleratora veprovskih glava,
razbijača života na prstohvate slika i misli,
što se vrteo i brujao duboko u podrumima
najnižim tonom sa skale režanja.

Za pravilnost košmara koju sa ovih obala vidim,
duždevu tečnost skrivenu u plastici mojih kuća
nazvaću votivno tvojim imenom,
jednokratno, naknadno, neopozivo.
Jedna sasvim apatična dekonstrukcija
žućkastih prizora iz olinjale fascikle,
kao da će slika rešiti razmak između impulsa.
Gledaš odnekud slepa kao kamera.
Ovog letnjeg dana među danima, niti mi izmiču
kroz prste, ali ruke od praznine oblikuju siluetu,
tvoju šizmatičnu bliznakinju, eto je na vodi
kao u varnicama bezumlja pogođenom ogledalu.

3.

Stigao sam na dan kad ljudi uvode konje u more,
u svetkovini ih sprovode, u parovima kao slavljenike.
Zveče potkovane noge, kao pokrštavanje osuđenika.
Opasna, bliska svežina nadražuje životinje
izmorene prašinom duge suše, drži ih još čvrsta
civilizacija usamljene pitomosti, ali srce je špijun,
damari zbrkanih želja tuku im pod kožom, ispod dodira,
puls u diktatu brojeva prati ih rebrasto pod košuljom.
Raskrinkavam ih, danas ja dolazim sa sivog severa.
Vide pučinu pred sobom, znaju, njena milost
uvek je dvosmislena. Dramatično ulaze, kao da saterana
vojska mora da odluči između talasa i predaje,
znevereni, razroko po vodi traže neuporedivog srodnika,
seoski jahači danas ne umeju da prihvate poverenje.
Snažne žene u nedeljnim haljinama stoje
oko malenog patrijarha kao menadska straža,
kao da će ga u dosluhu s konjima zgrabiti i odneti
duboko u planinu, na ispovest uspaljenom kentauru.
Sveštenik zapeva teško i mamurno, mantra
ostaje kao bumbar u sunđerastom naramku dlake.
U starcima odjekuje kao u bokalima iz kojih piju vino
kad podignu ruke prema nežnom imenu koje uzmiče,
u podnožju planine iz koje rastu jarboli ogrnuti jelama
i pećinske oči prekomorskih švercera crtaju moreuze.

Vratio sam se na dan kad se kiša zaletala na more,
stižu oštrice, već se vide iscepane zavese preko zaliva,
reljef se spekao u krastu skromnosti nad nultom visinom.
Divljačke bitke što su drugde besnele, umrtvljene
poskoke, polažem na zemlju pod gvozdenom maslinom
da ih zeleni mesec noćas oprane uplete u ogame i harfove
legende o nepristojno srećnim ishodima
za nedostojne persone, pretpostavljene.
Odnekud se sećam tebe, iako nemam čega da se setim,
kao devojčica ležiš u prostranstvu zelene padine
među anesteziranim kravama obučenim u šarenu kožu,
zamahuješ kroz more visoke trave.
Na ivici kopna podupiru me tela obnovljenog sveta,
vodim te sa sobom, držim te za ruku, ali nešto se razliva
kao da su prsti posečeni, vreme koje sam krao za tebe,
ulivao u isprskale vrčeve.
Crna kobila me sporim pokretima glave timari po kosi,
zagledam joj se u oko iz neobične blizine, sa grive
cedi se slano kao suza i gotovo me stid da pustim
pogled na njene sapi.

Meni sinula crnkasta svetlost njenih očiju,
neka vrst anticipirane sreće eksplodirala, raspršila se,
neka vrst otrcane hrabrosti skuplja se u stisnutoj šaci,
zabija nokte u dlan, u šupljinu pesnice
uvlači traku svetlosti tog neoprezno rečitog bleska.
Šake starih seljaka i njihovih nadničara iz elbasana
kvrgave su i narasle kao oružja drvenih demona,
ipak, kad se rukujemo šušte kao najmlađe lišće,
one znaju da se i moja šaka razbolela, ni jedna neće
više da hvata podignute cevi pušaka. Ruke tetovirane
ujedima razmažene trezvenosti tuđeg doba primirja i pobede
otvaraju se rvački u baletski zagrljaj willkomennskulture,
ravnodušno, u obilju svega postalo je zagrobno sve-jedno,
bliski istok nikome nije bio bliži i s nama se lenjo poklopio.
Dobro nam došao, dobrodošla si i ti, teroristkinjo,
ako ti je srce špijun, na ulazu u neobjašnjivo plavetnilo,
najdetinjastiju nijansu izgrebane evrope.
Oblaci se preklapaju nad glavama kao stadijumi i epohe,
nestaju godine dok dan stoji i stiže oluja, tamna modrina
prekrila pola svoda i sunca, živa polovina sebe spaljuje,
protuberance prskaju i galebovi se dižu kao začuđene obrve.
Jacques Brel prekoputa prozuklo tuguje za goste, za putnike,
one s neupitnim pravom na prijatnosti tugovanja,
a seoska luda, planinska čigra drugačije pameti,
oko mene u nekom košmarnom danza dei banditi
buši svako izvesno sutra kricima i pucnjima iz daira,
njegova šansona crta tvoj odlučni stakato ples u prazno,
zaposedaš svu obalu, ona postaje još jedna kolonija,
kao i sva prošlost, potčinjena novom poveravanju
koje nikada neće započeti.

Eine Antwort

  1. […] Link zum serbischen Originaltext […]